Prošlo je više od dvadeset pet godina kako je registrovano prvo monoklonsko antitelo i dvanaest godina kako je na teritoriji Evropske Unije registrovan prvi biosimilar. U međuvremenu je izdat niz smernica industriji koji bi trebali da olakšaju razvoj novih inovativnih terapija uz istovremeno podizanje nivoa bezbednosti primene ovih lekova i minimizaciju rizika. 

Neželjena dejstva monoklonskih antitela se mogu podeliti u opšta i specifična. U opšta neželjena dejstva spadaju (1):

1. reakcije povezane sa infuzijom (sindrom oslobađanja citokina, alergijske reakcije i reakcije preosetljivosti)
   
2. reakcije koje su posledica alteracije imunskog sistema (uobičajene i oportunističke infekcije, razvoje neoplazmi, razvoj paradoksalnih imunskih odgovora npr. idiopatska trombocitopenijska purpura)
   
3. indukcija sinteze neutrališućih antitela (anti-lek antitelo)
   
4. ostala nespecifična neželjena dejstva

Pregled regulatornih aktivnosti vezanih za bezbednost terapijskih monoklonskih antitela od januara 1995. godine do juna 2007. godine pokazao je da je najučestaliji bezbednosni rizik povezan sa imunomodulacijom i infekcijom. ⁽²⁾

Dramatična citokinska oluja koja je zabeležena nakon infuzije CD28 superagoniste rezultovala je nizom preporuka i smernica kojim bi se obezbedila bezbednosti kliničkih studija u prvim fazama. ⁽²⁾

Imunogenost je jedna od najbitnijih bezbednosnih rizika i može biti indukovana aktivnom supstancom, nečistoćama, strukturnim modifikacijama, proteinskom agregacijom i faktorima vezanim za pacijenta kao što su njegovi komorbiditeti, genetika, i prethodna ili trenutna izloženost drugim lekovima. ⁽³⁾

Kardiotoksičnost posredovana monoklonskim antitelima ogleda se u njihovom dejstvu na ERBB2 membranski tirozin-kinazni receptor sa ekstracelularnim ligand-vezujućim i intracelularnim kinaznim domenom. Pojedina antitela mogu da blokiraju ERBB2, dovodeći do pojave povećane permeabilnosti spoljašne mitohondrijalne membrane, oslobađanja citohroma c i aktivacije kaspaza, rezultujući apoptozom kardiomiocita i poremećajem kontraktilnosti i ventrikularne funkcije. Dodatno se inhibira aktivnost neuregulina 1 (NRG1) u srčanim ćelijama čime se onemogućava njegovo protektivno dejstvo. Takođe, konkomitantna primena lekova dokazane kardiotoksičnosti (npr. antraciklini) može povećati rizik za ispoljavanje ovog neželjenog dejstva. ⁽²⁾

I dok se jedan deo neželjenih reakcija može identifikovati kroz kliničke studije, određen deo se identifikuje tek kroz postmarketinšku fazu. Bitan aspekat prikupljanja bezbednosnih informacija i kreiranja potpunijeg bezbednosnog profila proističe iz postmarketinških aktivnosti (sistem spontanog prijavljivanja, postmarketinške observacione studije, pragmatične kliničke studije). ⁽³⁾

Na bezbednost bioloških lekova utiče proizvodna varijabilnosti i vreme tokom koje je lek u postautorizacionoj fazi. Tokom životnog ciklusa biološkog leka dolazi do čestih izmena u proizvodnji i iz tog razloga je neophodno voditi računa o sledljivosti (prilikom prijave neželjene reakcije navesti zaštićen naziv leka i broj serije). S obzirom na inherentnu kompleksnost koju sa sobom nose biološki lekovi i obezbeđivanje konzistentnosti između serija leka utoliko je teža ekstrapolacija podataka između različitih proizvođača. ⁽³⁾

Većina identifikovanih neželjenih reakcija koja se povezuje sa primenom monoklonskih antitela koja su u dužoj upotrebi danas se uspešno kupira, primenjuju se preventivne mere i strategije mitigacije rizika koje obuhvataju rutinske i dodatne mere minimizacije rizika.

M-RS-00000192